Manastir Dubrava

Manastir Dubrava 
 
Za ovaj manastir smo posebno vezani, mnogo je razloga, većina njih je duboko intimna ali evo dela koji bismo rado podelili sa drugima. 

Istražujući po internetu gde u blizini Zlatibora ima neki manastir, jedva sam pronašla neki članak gde se pominjao manastir Uvac i manastir Dubrava – za Dubravu nikada do tada nisam čula iako već godinama „guglam“ tražeći informacije o manastirima. Od kako smo došli na Zlatibor prošlog leta (2016.g.) imali smo veoma jaku želju i potrebu da odemo do ovog manastira.

Već više puta pomenuta zdravstvena situacija vrištala je vapajem za pomoć.. Čitajući jedan članak na internetu o duhovniku manastira Dubrava, stekla sam utisak da mi baš on može pomoći. Malo smo se raspitali i saznali da je od centra Zlatibora manastir udaljen svega 30ak kilometara, većim delom asfaltnim putem.

Krenuli smo posle podne, očekujući da će nam do manastira trebati nekih sat vremena.. Ali nismo znali da je put, tih nekih 15ak kilometara, neasfaltiran, pun rupa, udubljenja, ispupčenja, oštrog kamenja i svega nečeg drugog, samo ne onoga što obično čini jedan put.. Put vijuga kroz bregove, livade, njive, većim delom puta sa jedne strane se nalazi provalija a toliko je uzak da nije moguće da se mimoiđete sa drugim vozilom – čak je na većem delu puta vrlo teško da se okrenete i vratite nazad – a to sam poželela više puta! Signal na mobilnom telefonu uglavnom nije postojao a klaustrofobični momenat koji se iznenada javio na tom pustom putu, pojačavao se sa saznanjem da smo jedan kilometar prelazili za oko pola sata – naš auto nije baš adekvatan za takvu strukturu puta.. Prenizak je i svaki čas smo udarali i gulili sve ono što se nalazi sa donje strane automobila… Bili smo zabrinuti da će nam auto stati, da ćemo pocepati rezervovar, a zujanje insekata prilično velikih dimenzija samo je pojačavalo paniku. U strahu su velike oči pa su i insekti nerealno porasli :-) Onda smo krenuli da se penjemo i na jednoj krivini smo, napokon, ugledali manastir, duboko u dolini. Dakle, opet nas je čekao put nizbrdo.

Auto dalje više nije mogao da ide tim putem, uspeli smo da ga parkiramo na jednom malenom proširenju pa smo peške krenuli ka manastiru, kome je prilaz bio moguć samo preko ovog puta a za koji smo kasnije saznali da ga je vojska dinamitom probijala… Do manastira je bilo još par kilometara, bio je ušuškan sa svih strana, stenama i šumom, dalje od njega put nije vodio. Sunce, iako na zalasku, pržilo je a iz stena je, pored insekata, izbijala takva vrelina da smo jedva disali. Naravno, sa druge strane vrebala je duboka provalija, tada nismo ni shvatili da se nalazimo u Uvačkoj klisuri..

Razgledanje prirode nije dolazilo u obzir, ovo je bila (moja) borba za opstanak, čisto preživljavanje i borba sa samom sobom ali potpuno neočekivano i nespremno jer nisam mogla ni da pretpostavim da nas čeka takav put. Znala sam samo da moramo da stignemo do oca Danila koga smo par sati ranije, zvali sa Zlatibora i pitali za dozvolu i blagoslov da dođemo.. Kako bi tek bilo bez blagoslova kada smo ovako teško putovali, nekih skoro 4 sata (da podsetim da je u pitanju samo 30km) ali auto je morao da ide sporije od koraka.. Čim smo sišli do manastira, ušli smo u crkvu, srećni što smo uspeli, zaboravljajući na agoniju kroz koju smo prošli i ja, dodatno, sa toliko stida što sam tako slaba i stalno uplašena i toliko sam plakala i plakala pred ikonama.. Razočarana u samu sebe, u svoju (ne)veru, bolno svesna svojih slabosti, izašla sam, umila se divnom vodom sa česme pa je sve izgledalo lakše. O povratku nisam ni smela da razmišljam. Mlade i vedre monahinje su nas ljubazno nudile sokom, kafom ali mi smo žurili jer se noć već približavala. Otac Danilo je sedeo na jednoj terasi, u razgovoru sa nekim ljudima koji su tu, očigledno, ostajali preko noći, koja je već polako obavijala manastirsku udolinu.

Došao je do nas i molili smo ga za pomoć, ispričavši ukratko razlog dolaska kao i naše višesatno putovanje sa pratećim problemima.. Moj muž je govorio a ja sam tiho plakala.. Otac Danilo je ćuteći stajao i slušao, blagog pogleda, blagog osmeha, sa ljubavlju koja nas je grlila i tešila, prosto je izbijala iz njega. Tako smo još malo stajali ćuteći, nakon što je moj muž ispričao našu priču. Otac Danilo se malo zamislio, pitao nas da li postimo, da li se pričešćujemo i da li se molimo.. Mi smo potvrdno odgovorili. Na moje ponovno pominjanje strahova, klimao je glavom i rekao: „Da, da, slaba vera, otud strahovi. Moli se, stalno se moli Majci Božijoj, ona pomaže“. Tako je u razgovoru prošlo možda nekih desetak minuta, umili smo se ponovo i napili vode, napunili onu malu flašicu, uzeli blagoslov od oca i krenuli nazad, uzbrdo, ka kolima, opet onim istim putem kojim smo sada hodali neopisivo lakše iako je, logično, bilo neuporedivo teži put – uzbrdo, još uvek toplo, uprkos sumraku, mi umorni.. I dalje smo zastajali svaki čas, jer je kondicija za mene misaona imenica ali više se nisam plašila ni visine ni insekata, pa smo čak uspeli i da napravimo par fotografija. Noć je već uveliko pala kada smo stigli do kola. U daljini, ka manastiru, sa visokih litica sevale su munje iako je nebo bilo vedro, prepuno sjajnih zvezda – to je jedino osvetljenje u okolini sve do asftalnog puta. Ali, kakva razlika! Nazad smo se vozili sa lakoćom, kao da su one rupe nestale – znam da će neko pomisliti da uobražavam, možda to i radim. Znam samo da smo do manastira putovali četiri sata tih 30ak kilometara a da smo se vratili za sat i po. Po mrklom mraku, jedini verni pratioci bile su oči nekih zverki koje su izvirivale iz šume ili pretrčavale put. Ali straha više nije bilo. Žao mi je što smo samo tako kratko ostali.

Nadam se da će Bog dopustiti da ponovo odemo tamo, sa mnogo većom verom i lagano. Put je zaista teško pristupačan ali nemojte da vas to spreči da posetite ovaj divan manastir i ovog divnog duhovnika. Samo se dobro spremite.. U početku nisam odmah poslušala reči oca Danila, ali u jednom trenutku sam se setila i od tada se trudim da se molim miloj Bogomajci svakoga dana, pomaže mila Majčica, pomaže, samo sam ja tvrd materijal pa treba više vremena da od mene postane neka bolja sorta, ako Bog da… 
 
Manastir je obnovljen na temeljima manastira iz XIII veka, sa crkvom koja je posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom, pripada žičkoj eparhiji a više informacija možete pronaći na zvaničnom sajtu ove eparhije:  
http://eparhija-zicka.rs ili wikipedia
 
Kako smo mi išli do manastira Dubrava: 
Jednom rečju – teško. Sa dve reči – veoma teško! Časna reč, često imamo problema kada se uputimo ka nekom manastiru. Naravno, najčešće se manifestuje tako što je meni loše, nekada se udruži još po neki problem ali put do manastira Dubrava bio je ravan nemogućoj misiji. Kolima smo išli od centra Zlatibora magistralom ka moru, do skretanja za Ribničko jezero i Tornik. Prođe se pored jezera, put je dobar, prođe se i pored skretanja za vrh Tornika i nastavi se dalje ka selu Stublo. Manastir Dubrava pripada ataru sela Dobroselica. Postoje putokazi, treba ih pažljivo slediti i kad se se dođe do razdvajanja za manastir Uvac i manastir Dubrava, vi naravno, skrenete levo ka Dubravi. Ako imate dobro vozilo, sa visokim klirensom od zemlje (mada smo videli i jugiće da prolaze), možete do manastira i kolima. Mi preporučujemo da se parkirate na zgodnom proširenju i, ako ste dobar pešak, sa adekvatnom opremom, ranac, obuća i voda, može se i peške, samo izabrati prijatan dan, bez mnogo sunca. Ne zaboravite fotoaparat, ovaj manastir je i po svojim stanovnicima i sam po sebi, dragulj spušten u uvalu Uvca, sakriven i nepristupačan, osim za one koje srce vodi baš tamo.. 

Kontakt telefon:  031 845 655 
 
Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: Jul 2016. godine 
 
U okolini je i manastir Uvac, klisura Uvac i, naravno, Zlatibor sa svim već dobro poznatim turističkim destinacijama.