Manastir Kamenac

Manastir Kamenac 
 
Odavno nam je bila želja da obiđemo Šumadiju u kojoj, do sada, nikada nismo bili, ni u jednom delu tog divnog krajolika. Uvek sam mislila da je zovu „pitomom“ zato što nema mnogo strmih planina u okolini, što je zatalasana proplancima, livadama… Njenu pitomost mi smo doživeli lepotom krajolika, manastira ali i naročito zdravom, dobrom energijom i ljubaznim ljudima koje smo sreli. Iz zahuhtanog i hronično užurbanog Beograda, Kragujevac nas je oduševio svojom širinom (u svakom smislu), kulturom i prijatnošću.  

Prošavši kroz grad sa jasnim putokazima, uputili smo se u manastir Kamenac za koji smo čuli da je naročito poseban po melemima koje prave vredne monahinje.  
Na samoj kapiji, sa spoljne strane, sačekale su nas ikone Sv. Jovana Krstitelja sa jedne i Sv. Nikole sa druge strane kapije. Ugrađene u sam zid manastirskog dvorišta, u posebnoj staklenoj „kutiji“. Nigde ranije to nismo sreli. Prošli smo kroz široku kapiju i kaldrmisanom stazom, umetnutom između bujnog, uređenog zelenila, uputili se ka crkvi. Sa jedne strane bilo je nekoliko košnica a sa obe strane velike saksije sa lepim, rascvetalim, nama nepoznatim, biljkama koje su podsećale na neko mediteransko seoce. Vedar dan i rešenost sunca da osvetli svaki kutak, ali i viševekovna molitvenost tog prostora, učinili su manastir riznicom svetlosti. Lepa drvena vrata skrivala su iza sebe, po površini malu ali po snazi veliku crkvu, posvećenu rođenju Presvete Bogorodice. Jedna mlada monahinja došla je da nam ispriča nešto o istoriji manastira, ukazavši nam, pri tom, na neke od svetinja koje se tu nalaze, između ostalih, velika ikona Bogorodice Mlekopitateljnice, kao i ikona Svete Anastasije Nikolajevne, najmlađe ćerke poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Romanova, sa delićem njenih moštiju. Sa ljubaznom monahinjom, koja je, iako dosta zauzeta kao i ostale sestre jer spremaju slavu uz obeležavanje šest vekova postojanja ovog manastira, ipak izdvojila vreme za nas, obične putnike-namernike, porazgovarali smo i o životu i o nekim svakodnevnim problemima (iskušenjima) koji prate sve nas. Njena mladost a mudrost, njena vedrina kao suprotnost (ili, zapravo, ne?) crnoj monaškoj odori, njena blagost kao kontrast godinama, njena ljudska toplina nasuprot grubosti i bahatosti samo sebi okrenutih ljudi koji nas često okružuju, ostavili su na nas jak utisak da dobrota nije iščezla, da istinska vera živi u mnogima, i mladima i starima, da, iako malobrojni – monasi i monahinje – čine ovaj svet boljim mestom za život. Velikom broju ljudi sigurno nije lako da žive u današnje vreme, još teže – da žive kao ljudi. Svašta nam se dešava i uz često pitanje „Zašto“ – poglede upiremo ka nebu. Ne smem ni da pomislim kako bi nam bilo da nema ovih divnih ljudi koji se za ceo svet mole svakoga dana i verovatno, dobar deo noći. Hvala im. Mnogo. Hvala i drugim dobrim ljudima, koji nisu u monaštvu ali žive kao da jesu. Svojom dobrotom, čestitošću, poštenjem i verom u dobro, u Boga, čine da i ja poželim da budem bolja. Ustvari, ponekad u šali kažem da volim da odem u manastir jer tamo, makar na par sati, postanem bolja osoba  :) 

Ušli smo u manastirsku prodavnicu i ostali zadivljeni asortimanom: od ikona knjiga, svetih ulja, tamjana, lekovitih melema, tinktura, proizvoda vrednih pčela, džemova, slatka, prirodnih sapuna, šampona… To ja zovem dobrim šopingom :) 
Uz još malo razgovora sa, takođe, veoma prirodnom, ljubaznom ženom koja povremeno pomaže u manastiru, rastali smo se sa nadom da ćemo se opet uskoro sresti. 
Ne tako veliko dvorište, sa drvenim klupama, stolovima i velikim stablom jedne ponosne, mirisne gospođe Lipe, bokori cveća na konaku i pratećim manastirskim prostorijama, ispratiše nas veselo put one iste kaldrme. Na samom izlazu, sada sa unutrašnje strane kapije i dvorišta, sa leve i desne strane, susrećemo opet uzidane ikone u staklu, ovoga puta ikone Svetog Simeona Mirotočivog, Svete Petke Paraskeve, Svetog Save i Svete Irine. Na našim fotografijama ostao je odsjaj manastirskog zvonika, kao utisnut na ikonama. Utisnut jako, kao i radost u našim srcima, koja se rodila posetom ovom stubu dobrote i ljubavi. 
 
 
Manastir je sa kraja 14. i početka 15. veka sa crkvom koja je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice, pripada Eparhiji žičkoj i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac od 1969. godine a više informacija možete pronaći na zvančnom sajtu Eparhije žičke: 
http://eparhija-zicka.rs 
 
Kontakt telefon: 034 65 15 405 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: septembar 2018. godine 
 
Kako smo mi išli do manastira Kamenac: 
Od Beograda smo išli auto-putem ka Nišu i isključili se na izlazu Batočina. Odatle do Kragujevca ima nekih dvadesetak kilometara dobro urađenog puta sa po dve trake u oba smera. Ušavši u Kragujevac, pratili smo, takođe, dobro obeležene trake i putokaze ka Kraljevu, vozeći kroz divan Kragujevac, uglavnom pravo. Nigde do sada nismo sreli smirenije i kulturnije vozače.. Nekako razdragano, čini nam se, kroz grad su kružili automobili jedne taksi službe, ofarbani u svetlo roze boju. Posle još nekih 20ak kilometara puta od Kragujevca ka Kraljevu, nailazi se na putokaz ka manastiru Kamenac. Skreće se levo i posle još par kilometara, nailazite na parking ispred samog manastira. Ovoga puta nismo nikoga morali da pitamo za pravac, sve je besprekorno usmereno, obeleženo. 
 
Okolina – u okolini je okolina :) Divna Šumadija sa Gružom, sa mnoštvom prirodnih lepota, brežuljaka, sela, jezera, reka i manastira rasutih oko Kragujevca na sve strane sveta... Ništa ne bih izdvojila. Ustvari, sve bih izdvojila :) Sve je za posetu i pamćenje.