Manastir Jazak

Manastir Jazak 
 
Manastir Blagodatnog Osmeha, tako bih ga sada, nakon posete, nazvala. Ali redom... :) 
Nismo prvi put na Fruškoj gori. Neke manastire smo već posetili a sada smo želeli da odemo u manastir Jazak o kome ništa pre odlaska nismo znali. Obično potražimo informacije na internetu ali ovoga puta nije bilo vremena, samo smo seli u kola i krenuli. Kasnije smo pročitali da se na oko 2 kilometra od ovog manastira nalaze i ostaci starog manastira Jazak. Za sledeći put, ako Bog da :) 

Kada smo prišli manastiru, još na parkingu osećali smo se pa, najtačnije je, dobrodošlo :). Okolina je divna, levo od manastira uzdiže se zeleni proplanak na čijem vrhu se nalazi, mislim, manastirsko groblje ali čak ni ta činjenica nije bila deprimirajuća :) Putić, pored manastira, vodi preko jednog mostića ispod koga je proticao suvi, potpuno isušen - prostor – možda u proleće nadođe voda, ne znam… Ni ovo leto nije baš sušno ali, vode nije bilo. Sa dna korita rečice štrčalo je najraznovrsnije kamenje, cigle i ostaci mnogo čega što nismo mogli da rastumačimo. Drveće sa velikim stablima ulivalo nam je osećaj stabilnosti, sigurnosti. Kad god ugledam staro stablo, pomislim, ko se tu sve sastajao, ko se hladio u njegovoj velikoj senci, ko se krio iza gustine njegove krošnje… Tako debela stabla su nepogrešivi svedoci prošlih vremena. Ali ćute. Ili govore jezikom, nama nedokučivim. 
Parkirali smo se (postoje predviđena mesta za parking) i našli smo se ispred lepe rešetkaste gvozdene kapije iza koje se krila prelepa malena bašta, kao predvorje manastira. Posle desetak koraka, nailazimo na stara drvena polukružna vrata i sa desne strane natpis „pozvonite“. Pozvonili smo iako je sve bilo otvoreno. Monahinja je provirila iz prodavnice udaljene 20ak metara i mahnula rukom da slobodno uđemo. Dobili smo blagoslov da slikamo ali ne unutrašnjost crkve – mada su neki ljudi koji su tu bili fotografisali mobilnim telefonima, mi se ipak nismo usudili. Na internetu se mogu naći i te slike, koliko sam videla. 

Kad uđete u crkvu, skoro ispred oltara, sa desne strane je svetlo plavi kovčeg sa moštima Sv. Cara Uroša Nejakog a iznad kovčega njegova nasmejana ikona! I umesto da se rasplačem, kao što mi se obično desi ili da budem bar ozbiljna u pokušaju da se dostojno pomolim nad moštima, moje lice se razvuklo u veoma širok i srećan osmeh. Nisam do sada često videla svete koji se baš smeše na ikonama ali ova ikona je zaista zagrevala srce radošću, jednostavno sam se i ja smešila i nisam mogla da skinem osmeh sa lica. Sv. Car Uroš Nejaki, sin jedinac Cara Dušana Silnog i carice Jelene, bio je sedmi i poslednji vladar iz loze Nemanjića. Kako smo shvatili, nad njegovim moštima dešavala su se mnoga isceljenja. 
U istom nivou ali sa leve strane, nalazi se drugi plavi kovčeg u kome se nalaze mošti Sv. Anastasije iz 3. veka. Iznad tog kovčega nalazi se ikona Bogomajke, takođe, nasmešena. I, moja reakcija bila je ista – osmeh, osmeh… Velika radost koja je isijavala sa ikona Bogomajke i Svetog Cara Uroša Nejakog, prelivala se i na mog muža i mene.  
Ljubazna monahinja nam je rekla da se tu nalaze, ako smo dobro razumeli, i mošti Sv. Mardarija Američkog, nedavno kanonizovanog, zatim deo moštiju Svetog vladike Nikolaja Žičkog kao i još neke relikvije... 

Veoma radosni, izašli smo iz crkve, kupili nešto od manastirskih proizvoda. Sestrinstvo ovog manastira se bavi i šivenjem svešteničkih odeždi a u prodavnici je moguće kupiti i srpsko platno sa vezom (namenjeno za haljinu, košulju, stoljnjak, jastučnicu...).  
Pri odlasku, ispratila nas je divna bašta, kao u skoro svakom manastiru, bogata, uredna, mirisna i, bacivši pogled na dvorište i stabla jabuka koja su ličila na sortu jabuke petrovače, krenuli smo sa osmehom, po uzoru, ako smem tako da kažem, na nasmešene ikone Bogomajke i Svetog Cara Uroša Nejakog, čiji nas je osmeh grejao iznutra, nežno dodirujući sam centar duše... 
 
 
Manastir je iz XV/XVIII veka sa crkvom koja je posvećena Silasku Svetog duha na apostole, pripada Eparhiji sremskoj a više podataka možete pronaći na zvaničnom sajtu Eparhije sremske: www.eparhija-sremska.rs
 
Kontakt telefon: 022 468 864 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: jul 2018. 
 
Kako smo mi išli do manastira Jazak: 
Iz Beograda, auto-putem ka Šidu, isključili smo se na Rumu pa smo, prateći taj put, išli nekih 20ak kilometara do mesta Vrdnik, u kome se nalazi putokaz ka manastiru Jazak, do koga je još nešto manje od pet kilometara, sa jasnim putokazima. 
 
U okolini je cela Srpska Sveta Gora! Svi fruškogorski manastiri. Mi smo obilazili dnevno dva ili najviše tri manastira. Za više nismo imali duhovne snage. Svi utisci bi se pomešali pa smo se vraćali iznova kako bismo svaki manastir doživeli na jedinstven način jer je, svaki za sebe, baš takav :)