Manastir Crna Reka

Manastir Crna Reka 
 
Ima tako nekih događaja kada nisam sigurna da li o njima treba da ćutim ili da pričam svima koje znam… Ne mogu se ni napisati, onako, u celosti neki događaji, zato što bi tako bile iznete reči koje nisu namenjene javnosti, koje nisu izgovorene sa znanjem da ću ih negde preneti. Zato je mudro ćutati - češće nego govoriti. Dok ovo pišem, nisam sigurna da ćemo ovaj tekst objaviti na sajtu – ostavili smo tu odluku Svetom Petru Koriškom iako nam nije baš jasno na koji način ćemo znati…  
Ipak, jedan dan na Zlatiboru i jedan razgovor sa dobrim ljudima, uputio nas je odmah sledećeg dana u ovaj manastir. Dotle smo za njega znali samo po lečilištu za ljude koji boluju od bolesti zavisnosti. Iznova se začudim kako malo znamo o svojoj zemlji, o istinskim vrednostima koje ponosno čuva vekovima… Uz pomoć Google Maps-a ustanovili smo da se manastir nalazi u selu Ribariće, nekih tridesetak kilometara od Novog Pazara. Uz dosta truda pronašli smo telefon (na internetu nismo uspeli da pronađemo ni jedan ispravan) i pitali za blagoslov da dođemo, te odmah sutradan krenusmo.  
Ulazak u manastir deluje sasvim obično u odnosu na ono što smo očekivali – na internetu smo gledali slike manastira pre nego što smo pošli. U trenutku smo pomislili da smo pogrešili jer su nas sa leve strane sačekali novi konaci, nove zgrade a crkve nigde nije bilo na vidiku. Ustvari, sa tog ulaza ne može odmah da se vidi jer se nalazi sto-dvesta metara dalje, sa desne strane, zaista u zagrljaju same stene. Parkirali smo se i krenuli ka stenama, očekujući da ćemo tamo sresti nekog od monaha. Nije bilo ni puno posetilaca ali s obzirom na to da je bio radni dan, nije nas čudilo. Bilo je pusto ali ne i prazno. Nije bilo ljudi ali bilo je svega drugog.  
Lagano smo koračali ka manastiru slušajući zvuke prirode. Ovde je još uvek bilo dosta snega. Poneka ptičica čula se iz šume koja je obećavala gustinu svojim visokim drvećem ali su grane još uvek bile gole. Iz dubine klanca koji se pružao sa desne strane, čuo se huk vode. Mnogo mi je žao što naše fotografije nisu takve da mogu da dočaraju tu dubinu i visinu koje okružuju manastir. 
Posle par minuta ispred nas se pružao veličanstven pogled na manastir koji je mirno stajao skoro potpuno utkan u stene. Do njega vodi mali drveni most, iznad desetak metara dubokog kanala kroz koji, verovatno, u proleće protiče voda. Oduševljeni samim izgledom, arhitekturom i starošću celog zdanja, bez reči smo posmatrali čudesan prizor. Tišina je ovde prirodni poriv. 
I dalje nikog nije bilo pa smo pozvali telefonom monaha koji nam je rekao da slobodno prvo uđemo u crkvu, da se pomolimo pa da se posle vratimo do konaka, gde će nas sačekati. Otvorili smo već odškrinuta stara, teška vrata, sva od drveta i gvožđa i ispred nas se ukazao uzan hodnik koji je vodio levo, uz stepenice. Ali, pravo ispred nas, bila su druga vrata sa natpisom „Isposnica Svetog Joanikija Devičkog“. Otvorivši ta vrata ugledali smo mračnu pećinu koja se sa desne strane spuštala u jedno veoma maleno udubljenje. Kako smo shvatili, u njoj se podvizivao Sveti Joanikije Devički. Izašli smo ne znajući da li smemo dalje a i požurili smo do crkve. Kroz krivudave i uske hodnike, kao prosečene kroz pećinu, uz stepenice, prođosmo kroz još jedna teška, starinska vrata pa iz te prostrane prostorije, prošavši kroz veoma stešnjen hodnik, nađosmo se u maloj dvorani ispred same crkve. U jednom ćošku te pećinske dvorane, u malenom ulegnuću u kamenoj steni, skupljala se voda za koju su nam rekli da je vrlo lekovita, naročito kod bolesti očiju. Pored tog izvorčića, nalazio se mali levak i kašika za sipanje. Ako smo dobro shvatili, malo vode namaže se na oba oka, u obliku krsta. Prekoputa se nalaze druga vrata i sa stepenikom niže, ulazi se u malu crkvu. Ikonostas je sa početka 18.og veka a sa desne strane nalazi se kovčeg sa moštima Svetog Petra Koriškog. Ni o ovom svecu nismo ništa znali, ustvari, shvatili smo da smo potpuno bez bilo kakvog predznanja došli ovde, samo na predlog dobrih ljudi. I hvala im mnogo. Već tri veka Sv. Petar Koriški bdi nad Crnom Rekom, čuva, isceljuje, uči… Ispod kovčega nalazi se namešteno mesto gde treba leći i pomoliti se. Nastavak je dosta ličan pa ćemo ga svesti samo na osnovne informacije. Znam da bismo neopisivo mnogo pogrešili da nismo tu došli.  
U skoro svakoj crkvi, u skoro svakom manastiru možete videti čestice moštiju ili čak i cele mošti, razna čuda se dešavaju – o tome svedoče mnogi ljudi, monaštvo… Ipak, meni se čini da većina ljudi ipak nije spremna za čuda – naravno – polazim od sebe. Ja nisam bila spremna za događaje koji su se tamo zbili, nisam bila spremna na osećanja u duši koja su se probudila, nisam bila spremna na sopstvene reakcije… Nisam nikada pre mogla da napravim razliku u pristupu svetinjama… Čini mi se da sam ranije, iako s ljubavlju, ipak više prilazila manastirima sa nekim svečanim ali plitkim emocijama, sa nedovoljno razumevanja, sa potpunim odsustvom dubine, snage, moći Božije koja prosijava kroz ikone, zidove, stenje, ljude, mošti…  

Iako nije naročito zastupljen čak ni na internetu ali ni po pokloničkim turističkim agencijama, ovaj manastir slovi za manastir sa najviše isceljenja odmah iza Ostroga. 
Posetili smo manastirsku prodavnicu koja je odlično snabdevena knjigama, ikonama, imaju i najjeftinije brikete koje smo do sada videli :) 
Uz nekoliko jednostavnih saveta na naša direktno postavljena pitanja na koja je monah ljubazno odgovorio, radosni i srećni, sa nekim novim plamičcima vere koji su zasijali u dubinama naših duša, sa osmehom koji nas nije napuštao nekoliko dana, sa smirenošću koja je, bar za mene, toliko neuobičajena, sa izrazito jakim uverenjem da baš ništa na ovom svetu ne može da se desi bez Božijeg dopuštenja, da je Bog ljubav, da nas voli, da će uvek, baš uvek uraditi onako kako je najbolje za nas, sa novorođenim poverenjem u Njegov sud, u Njegovu volju, sa aktivnom i živom svešću da i svi sveti čine sve za naše spasenje… Sa svim tim novim mislima, osećanjima i pogledima, otišli smo, nadajući se da ćemo se opet brzo vratiti. Prvi put mi je prošla kroz glavu misao – A kako bi bilo da sam svakodnevno ovde… Više me ne čude osmesi i smirenost nekih monaha i monahinja koje smo sretali tokom naših malih hodočašća. Oni znaju – mi ne. Oni to sve živo i intenzivno osećaju – mi ne. Oni udišu Istinu, žive Istinu, ljube Istinu i u tom svom svetu, oni jednostavno žive i čekaju. A mi kao nespretni prolaznici koračamo između naših krhkih ideja i predstava o Bogu, životu, tajnama, ne shvatajući tako jednostavnu suštinu – Ljubav – u njoj su, čini mi se, utisnute i Vera i Nada a zajedno su nepobedive jer su dar od Boga. Zašto nam je tako teško da to primimo? 
 
 
Manastir je iz najverovatnije 13. veka sa hramom koji je posvećen Svetom arhangelu Mihailu i pripada raško-prizrenskoj eparhiji. Mi nismo pronašli zvaničan sajt ovog manastira niti informaciju na sajtu Eparhije ali nam se dopao tekst sa sajta manastira Lepavina: 
 
http://www.manastir-lepavina.org/ 
 
Kontakt telefon: ni jedan telefon koji smo našli na internetu nije bio ispravan kada smo mi zvali ovaj manastir a u samom manastiru smo zaboravili da pitamo. Dobili smo privatno broj telefona te nismo u mogućnosti da ga javno objavimo. Ako neko želi, poslaćemo ga na e-mail.
 
Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: mart 2019.g. 
 
Kako smo mi išli do manastira Crna Reka: 
 
Zatekli smo se na Zlatiboru pa smo odatle, preko Nove Varoši, Sjenice, čarobnog Peštera i Novog Pazara, stigli do mesta Ribarići. Mi nismo pronašli putokaze osim jednog koji nije bio dovoljan ali smo pitali ljude koje smo sreli i uz 2-3 saveta, lako smo pronašli manastir. Put je asfaltiran, mada dosta uzan. 
 
Okolina – sigurni smo da u okolini ima mnogo toga lepog ali naše misli bile su usmerene samo na ovaj manastir pa smo malo toga drugog videli :)