Manastir Mileševa

Manastir Mileševa 
 
Lepa Mileševa! Kakav veličanstveni skup svetinja, duhovnosti, istorije, lepote… Kako opisati nešto što toliki čuveni ljudi tokom vekova, oslikavaju svojom mudrošću, pameću… Kako da, ja, ispišem reči koje moraju biti božanski čiste da biste opisali ovu svetinju.. Molim Bogomajku da mi pomogne jer su danas, kada ovo pišem, Blagovesti i pišem sa željom - kao što je Episkop mileševski g. Atanasije rekao najavljujući Praznik Blagovesti da „..je događaj Blagovesti inspirativan i čudotvoran, koji nas podstiče da ovaj svet napunimo dobrim vestima, kako bi svet postao bolji.“  

Manastir Mileševa, nekada centar srpske srednjovekovne države, ponosno stoji u dolini između Jadovnika i Zlatara. Odmah uz zid dvorišta, teče Mileševka, punom snagom. Samo malo se utiša kraj manastirskog imanja, da pozdravi svetinju, pa nastavi dalje, žuboreći svojim putem. 
Blistava belina kojom je sijala manastirska crkva, davala je posebnu svečanu notu celom prostoru. Ušli smo sa jakog sunca u pravu svet(l)ost! Odmah sa leve strane je sarkofag od mermera, u kome je pohranjena čestica moštiju Svetog Save. Sagnuh se da ga celivam i osetih miomiris, jak, intenzivan, skoro da nije bilo potrebe da saginjem glavu, toliko je jako mirisalo. Ne verujući svojim čulima, pogledah u muža – za potvrdu. Urođena ili stečena nevera u meni, uvek prisutna u određenom procentu, stalno se poigrava sa utiscima pa često sumnjam u ono što vidim, čujem, osetim. I posle skoro celog sata provedenog u crkvi, pri izlasku, ponovo celivasmo sarkofag – taj božanstveni miris je postojano izbijao kroz mermer. A zar sam mogla i za tren posumnjati? Pa tu je toliko dugo počivalo telo Svetog Save, pa tu je njegova freska koja je rađena za njegovog života, koja je potpuno prikovala našu pažnju svojom realnošću i očima koje i bojom i pogledom podsećaju na nebo. Tu je freska Bogomajke sa preslicom – Blagovesti – mislim da nikada lepšu nisam videla! Njena blagost i ljubav isijavaju nesputano kroz vekove. Tu je, naravno, i freska Belog Anđela, toliko mnogo lepa. U manastiru počiva i ktitor - sveti kralj Vladislav, koji je preneo mošti svoga strica, Svetog Save, iz Trnova u Srbiju, u Mileševu. Tu su i mošti Svetog Nestora, koji je postavljen za igumana mileševskog nešto pre 1935. godine, kada se slavilo 700 godina od upokojenja Svetog Save i koji je svojim predanim trudom i dobrotom uspeo da obnovi Mileševu do proslave tog praznika. Rekli su nam da postoji manastirska riznica, biblioteka kao i da se tu čuva ruka Svetog Save. Lepo bi bilo doći ovde na liturgiju, pomislila sam. Te stare freske, miomiris neba, sveprisutnost Nemanjićke loze… Nismo se mogli oteti utisku da je Sveti Sava tek zamakao iza oltara. Lepota celog manastira je nebeska, svečana, topla i sjajna. I ikone koje se nalaze u manastiru, izvanredno su lepe ali čuvena freska tog milog lika koji putuje svemirom… Ljudi stoje dugo, veoma dugo, gledajući sa blaženim osmehom – a kako drugačije kad gledate lice anđela..  
 
 
 
Manastir je sa početka 13. veka, sa hramom koji je posvećen Svetom Vaznesenju Gospodnjem i središte je Eparhije Mileševske. Više informacija možete pronaći na sajtu Mileševske eparhije ili na sajtu ovog manastira: 
http://www.mileseva.com/ 
http://milesevskaeparhija.rs/ 
 
Kontakt telefon: 064 800 49 48
  
Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: mart 2019.g. 
 
Kako smo mi išli do manastira Mileševa: 
Zatekli smo se na Zlatiboru pa smo odatle, preko Nove Varoši, lako stigli do Prijepolja. Čim se uđe u Prijepolje, put se odvaja desno, odakle smo pratili putokaze ka Mileševi.  
 
Okolina – želeli smo da obiđemo Sopotnicu, Kamenu goru i manastir Davidovicu ali nas je promenljivo vreme sprečilo. Takođe, u Mileševi smo se zadržali duže nego što smo očekivali pa smo se jednostavno vratili na Zlatibor. U okolini manastira Mileševa nalaze se i isposnice, koje ćemo, nadamo se, posetiti drugi put.