Duša Srbije

Manastir Tumane       Ne mogu da se setim kako smo saznali za ovaj manastir ali smo ga, pre skoro tri godine, prvi put posetili. Manastir se nalazi na putu ka Golupcu, uz samu ulicu. Čuvenu Gostoprimnicu, koja je u vlasništvu manastira, deli taj put, ne mnogo prometan. Čim smo izašli iz kola pogled nam je zastao na jednom, naravno, ponosnom paunu koji se, kako mu to i dolikuje, šepurio imanjem. U njegovoj blizini sasvim lagano pasle su ovčice a malo dalje od njih, kozice i jedan sedi jarac :). Gde god smo pogledali sa ulazne kapije manastira, ugledali smo neku životinjicu :)   Ušli smo u crkvu sa željom da nam tumanske svetinje odagnaju svaku nevolju. Mošti Sv. Zosima i Sv. Jakova daruju makar trenutni spokoj i srce ispunjeno radošću. Suze se neprekidno slivaju, pomešana osećanja prvo brige i tuge a zatim sreće i zahvalnosti, smenjivala su se naizmenično sve dok nije zavladao mir. Nažalost, kratkotrajan. Najčešće ne potraje duže od jednog dana.   Crkvu i mošti ali i sve nas, čuv

Manastir Vitovnica Kada sam prvi put čula za oca Tadeja iz manastira Vitovnica, on je bio živ a ja mlada i ne baš živa u duhovnom smislu   :(   Ah, koliko mi je sada žao što ga nisam tada upoznala.. Ali, tu ništa ne mogu da promenim. Prošlo je mnogo godina kada su mi ponovo u ruke došle njegove pouke – prvo sam naišla na jednu knjigu pa sam pretražila ceo grad ne bih li pronašla i ostale. Tada je to bilo dosta teško. Internet nije bio tako „snabdeven“ ni dostupan većini prosečnih ljudi, pa ni meni te su mi knjige utoliko više značile. A i volim knjige. Baš.   Naša poseta ovom manastiru usledila je kao direktna želja da se pomolimo na grobu oca Tadeja, da vidimo tu baštu u kojoj je on često provodio vreme sa mnogobrojnim gostima, da osetimo makar malo od te njegove, verujemo, večno žive dobrote, ljubavi, jednostavnosti i neverovatno izraženog milosrđa. Bar tako smo ga mi doživeli.   Bio je varljivi, kasno-prolećni dan, suncem okupan i mi se uputismo sa velikom radošću ka toj sveti

Manastir Ćirilovac Eh, dok muka ne pritisne, ni ja nisam pritiskala toliko u želji da ozdravim. Nažalost, kao i većina, čim mi malo bude bolje, počnem da zaboravljam šta me je sve i dovelo do problema, počnem da preskačem lekove (i zvanične i nezvanične) za koje provereno znam da su mi pomogli i tako… Često pomislim - kad bi bar postojao, za mene, drugi ali lakši način da se trgnem. Jedne večeri, posle potoka samosažaljevajućih suza, sela sam za računar i otkrila oca Joila za koga sam jednom slučajno čula ali niko ništa ranije nije hteo da priča o njemu mada „youtube“ sadrži dosta njegovih govora. Tada nisam dalje ništa istraživala sve do ove večeri kada sam zamolila gospodina Google-a :) da mi, kao po običaju, pomogne u jednom delu traganja.    Putovanja mi nikako nisu prijala (zbog zdravstvenih problema) ali sada smo se preko noći odlučili da krenemo put crnogorskog manastira Ćirilovac, kod oca. Tome je doprineo i putopisni tekst o odlasku u taj manastir, koji je objavljen na