Manastir Vitovnica

Manastir Vitovnica

Kada sam prvi put čula za oca Tadeja iz manastira Vitovnica, on je bio živ a ja mlada i ne baš živa u duhovnom smislu :( Ah, koliko mi je sada žao što ga nisam tada upoznala.. Ali, tu ništa ne mogu da promenim. Prošlo je mnogo godina kada su mi ponovo u ruke došle njegove pouke – prvo sam naišla na jednu knjigu pa sam pretražila ceo grad ne bih li pronašla i ostale. Tada je to bilo dosta teško. Internet nije bio tako „snabdeven“ ni dostupan većini prosečnih ljudi, pa ni meni te su mi knjige utoliko više značile. A i volim knjige. Baš. 

Naša poseta ovom manastiru usledila je kao direktna želja da se pomolimo na grobu oca Tadeja, da vidimo tu baštu u kojoj je on često provodio vreme sa mnogobrojnim gostima, da osetimo makar malo od te njegove, verujemo, večno žive dobrote, ljubavi, jednostavnosti i neverovatno izraženog milosrđa. Bar tako smo ga mi doživeli. 

Bio je varljivi, kasno-prolećni dan, suncem okupan i mi se uputismo sa velikom radošću ka toj svetinji. Dok je auto ostavljao pod sobom kilometre, moja tenzija je rasla. Već sam više puta spomenula da mi se često desi da mi bude loše kad krenemo u neki manastir. Možda ja to samo i umišljam (kažu mudri ljudi da je sve iz glave), opet, neki drugi, takođe mudri, kažu da je to uobičajeno kad se ide u manastir ali meni se čini, kad posmatram druge ljude, da oni uopšte nemaju te probleme. Svi deluju smireno i srećno ili makar ozbiljno. A ja, najčešće, sva isprepadana, uplakana... Još ni krenuli nismo a ja već čekam da se vratim – ide mi se ali strah me uvek koči i kvari polazak i samo putovanje.. Pa kad naiđemo na nekog monaha/monahinju ili često to bude samo zid starog manastirskog zdanja, koji u meni probude neku trunku mira, dođe mi da ih čvrsto zagrlim, da ih ne puštam, da udahnem duboko njihov mir, hrabrost, snagu, da i mojim venama poteče krv hrabrih predaka...

Put je bilo lako pratiti i kad smo već bili nadomak samog manastira, vozeći po jednom uzvišenju, odjednom se, tipično za proleće, vedro nebo pretvorilo u sve nijanse sive i sručilo tešku i jaku kišu. Jedva nekako stigosmo do manastirskog parkinga i utrčasmo u jednu prostoriju, mislim da je to bila trpezarija. Kiša je neumorno dobovala a mi smo lagano razgovarali na razne teme sa jednom monahinjom koja se tu zatekla, radujući se što se vidimo na ovom svetom mestu. Posle nekog neodređenog vremena, izašli smo napolje. Samo po krupnim kapima koje su se zadržale na listovima pojedinih biljaka, mogli smo da zaključimo da je bilo kiše. Nebo je opet bilo izuzetno vedro, bez trunke oblaka, sa jarkim suncem koje je skoro pržilo. Čuli smo nešto o istoriji manastira, pokazala nam je mesto na kom počiva dobri otac Tadej i uputila nas ka izvoru ispod manastira, koji je udaljen nekih 50ak metara. Kad pređete mostić, dolazite do stene na kojoj je, kažu, vidljiv lik Sv. Jovana Krstitelja – mi ga, nažalost, nismo uočili ali je mir, šum reke i izvora, roj vilinskih konjica koji lete tik iznad površine vode – sve to zajedno, bilo je očaravajuće i pružalo nam je osećaj mira, spokojstva, neke smirene sreće, ne one euforične.. Ta rečica, ispod samog manastira, čija su se korita naslušala crkvenih zvona i viševekovne molitve, milovala je moje nerve i spirala teret koji smo nosili u duši.. 

Vratili smo se u manastir, još malo posedeli, pomolili se na grobu oca Tadeja i lagano krenuli kući. Činilo nam se da ostavljamo dobrog prijatelja. U duši mi je najjači utisak ostavio pogled na deo dvorišta u kom se nalazi sto sa dve klupe, natkriven lozom, mislim.. Tu je sedeo otac Tadej i razgovarao sa mnogobrojnim ljudima koji su dolazili po savet, utehu.. Stalno sam se okretala i gledala u to mesto  i, usudiću se da napišem, da mi se činilo kao da otac Tadej nije ni ustajao sa te klupe. 


Na kraju bih želela da dodam da sam među mnogim tekstovima, rečima i knjigama koje sadrže reči oca Tadeja, pronašla i knjižicu u kojoj navodi savete za izlečenje raznih bolesti pa, između ostalog, pomenuo je da je za izlečenje reume i artritisa potrebno kuvati čaj od lista, naravno, neprskane, crne ribizle, čak je rekao da je ima tu u dvorištu manastira. Pre nekih godinu dana pozvala sam telefonom manastir, javio nam se ljubazan monah ali već u godinama i rekao da, nažalost nema više tih biljaka.. 
Možda će ih jednom opet biti, možda će manastir, koji je inače na kraju puta (iza njega ne možete dalje u istom pravcu), za mnoge od nas postati početak pravog puta, puta ka Bogu i ljubavi. 


Nema pouzdanih podataka kada je prvobitno izgrađen ovaj manastir, ali najverovatnije je to period između 13. i 15. veka, a prvi pisani tragovi pominju se u 16. veku, sa crkvom koja je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, pripada Braničevskoj eparhiji a više informacija možete pronaći na sajtu, ali link trenutno ne radi:

http://www.vitovnica.com


Kontakt telefon: 012 348 530 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: Maj 2015. 

Kako smo mi išli do manastira Vitovnica: 
Sa radošću i velikim uzbuđenjem :) Iz Beograda smo krenuli ka Požarevcu, idući starim Smederevskim putem, pa obilaznicom pre ulaska u Smederevo ka Požarevcu. Zatim smo pratili putokaz za Petrovac na Mlavi a iz njega, skreće se levo, takođe postoji putokaz, ka manastiru Vitovnica. Od Petrovca na Mlavi do manastira ima nekih 10-12km, čini mi se. Kako se približavate manastiru, tako je put sve uži ali se završava malim, proširenim parkingom ispred samih manastirskih vrata.