Manastir Ćirilovac

Manastir Ćirilovac

Eh, dok muka ne pritisne, ni ja nisam pritiskala toliko u želji da ozdravim. Nažalost, kao i većina, čim mi malo bude bolje, počnem da zaboravljam šta me je sve i dovelo do problema, počnem da preskačem lekove (i zvanične i nezvanične) za koje provereno znam da su mi pomogli i tako… Često pomislim - kad bi bar postojao, za mene, drugi ali lakši način da se trgnem. Jedne večeri, posle potoka samosažaljevajućih suza, sela sam za računar i otkrila oca Joila za koga sam jednom slučajno čula ali niko ništa ranije nije hteo da priča o njemu mada „youtube“ sadrži dosta njegovih govora. Tada nisam dalje ništa istraživala sve do ove večeri kada sam zamolila gospodina Google-a :) da mi, kao po običaju, pomogne u jednom delu traganja. 

 

Putovanja mi nikako nisu prijala (zbog zdravstvenih problema) ali sada smo se preko noći odlučili da krenemo put crnogorskog manastira Ćirilovac, kod oca. Tome je doprineo i putopisni tekst o odlasku u taj manastir, koji je objavljen na sajtu Crkve iz Uba. Raspitali smo se na koji način da stignemo od Kolašina do manastira i krenuli smo odmah tog poslepodneva, čim smo telefonom potvrdili da otac može da nas primi. Na Zlatibor smo stigli uveče, prespavali kod naših divnih prijatelja, baš, baš dobrih ljudi, istinski dobrih - porodice Bogdanović i ujutru rano nastavili smo put Kolašina.  

 

Bio je radni dan pa nije bilo neke gužve i granicu smo prešli bez problema. U Kolašinu nas je sačekao jedan veoma plemenit čovek koji nam je pomogao da stignemo do manastira jer sami nismo znali put. Prelepa priroda Crne Gore uvek u meni iznova budi divna sećanja na sva mesta koja sam od malena posećivala, od Biogradske gore, preko Žabljaka pa do primorja.. Sa druge strane, nada da će mi otac, možda, pomoći, ali i strah da, možda, neće, mešali su se u mojoj glavi vrtoglavije od svake ovozemaljske vrtoglavice. Rukom sam pritiskala želudac koji se grčio od jakih emocija i strahovanja, dok na neasfaltirani, poljski put, koji je išao ko zna kuda, levo, desno, pravo, gore, dole – uopšte nisam obraćala pažnju. Pred put dobili smo jedan savet: „Možda da razmislite – da li treba oca da pitate nešto za šta niste spremni da ga poslušate“.  

 

Ne verujem ni da bi otac želeo da pišemo o njemu (zato nisam ni pisala mnogo toga..) pa i ovim putem molim za oproštaj i njega i Gospoda jer Bog zna da nam je u srcu samo želja da sa drugim podelimo naše iskustvo koje će, možda, i nekom drugom biti dušekorisno. Na internetu se mogu pronaći razne informacije o njemu. Ja sam samo osećala da moram da odem kod njega pa šta bude. Jutro je još bilo rano, prvi smo stigli ali su nam se uskoro pridružili još neki ljudi. Opšte je poznata činjenica je otac bio čuvar moštiju Svetog Vasilija Ostroškog tokom devet godina. Znam da je u medijima pisano i dobro i loše o ocu Joilu. Mogu samo da kažem u ime svog muža i u svoje ime, da je on na nas ostavio utisak Božjeg čoveka.  

 

U dvorištu manastira je vladao mir. Kao da se nalazite u nekoj divljini (što i nije mnogo daleko od istine), udaljenoj hiljadama kilometara od civilizacije a onda je neko, u sred takvog prostora, usred samo Bogom date prirode, postavio jednu duhovnu oazu spokojstva. Kao i uvek, moj rečnik ne može da dočara tu sliku a verovatno taj doživljaj zavisi i od stanja u kom dolazite, šta očekujete, u koga se uzdate… A i kilometrima unaokolo, ako smo dobro shvatili, nema asfaltiranog puta, nema moderno-civilizacijskih obeležja pa je osećaj odvojenosti i posebnosti lakše doživeti, potpuno je realan. Ušli smo u crkvu da se pomolimo. Znam da je u svakoj crkvi tišina, ali ovde smo je nekako baš duboko osetili. Onda je ušao otac, i mi, kao prvi na redu stadosmo ispred jednog ljubaznog i toplog starijeg monaha, koji je zračio, pre svega dobrotom. Ona je isijavala iz njega, mislim da niko od tada prisutnih, nije mogao da to ne oseti. Delovao je kao deka starinskog kova, koji sa velikom ljubavlju savetuje svoju unučad. 
Razgovor se tiho odvijao u crkvi, mi nismo ni bili svesni ostalih ljudi sve dok se razgovor nije završio – odjednom smo videli da je crkva puna ljudi. Ne bih ovde iznosila detalje, to bi, ionako, trebalo da ostane među zidinama crkve u kojoj je sve i izgovoreno. Mogu samo da kažem da smo moj muž i ja srećni što smo imali priliku da ga upoznamo, da porazgovaramo sa njim i svim srcem se nadam da ćemo se, ako Bog da, opet videti u obostranom zdravlju i blagostanju. 

 

Naravno, da ne zaboravim da kažem - dočekani smo i ispraćeni i mi i ostali koji su tu bili, kolačima, čajem i ljubaznim osmehom jedne blage monahinje. Takođe, u ovom manastiru, bar koliko smo mi primetili, nije bilo mogućnosti da kupite nešto od proizvoda, nije postojala manastirska prodavnica ali nije nedostajala, uopšte! 

 

U ocu Joilu mi smo pronašli mir, ljubav, razumevanje, u njegovim molitvama snagu i pomoć i ovim putem samo mu se još jednom iz dubine duše zahvaljujemo, i njemu i Gospodu, na svemu. Možda smo i subjektivni, jer nismo čuli nikakav prekor na naš račun ali se ipak nadam da to nije uticalo na lični doživljaj. 
 
Koliko smo shvatili, na svom imanju, otac Joil je sagradio manastir sa crkvom koja je posvećena Sv. Kirilu i Metodiju, pripada Crnogorsko-primorskoj mitropoliji. Više podataka smo uspeli da pronađemo: 
na sajtu crkve iz Uba, tekst koji je na nas ostavio divan utisak: 
http://www.crkvaub.rs 
a ima podataka i na sajtu Vikipedije: 
https://sr.wikipedia.org/sr 
 
Kontakt telefon: +382 67 307 349 

 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: jun 2016.  
 
Kako smo mi išli do manastira Ćirilovac (Republika Crna Gora): 
Iz Beograda smo išli Ibarskom magistralom, standardnim putem kao kad većina nas ide na more u Crnu Goru. Prespavali smo na Zlatiboru jer smo krenuli uveče kasno i odmah, rano ujutru, krenuli za Kolašin. Kad se uđe u Kolašin (levo, preko mosta), kod Železničke stanice, kreće se putem koji vodi ka Ćirilovcu. Od Kolašina do manastira ima nekih 15ak kilometara, čini nam se, nismo tačno zapamtili zbog uzbuđenja. 
 
U okolini sigurno ima pregršt toga lepog da se vidi. Ni Ostrog nije mnogo daleko :) Mi smo u povratku svratili na, nama omiljenu, Biogradsku goru. Jednom davno, dok sam bila veoma mala, posetila sam to mesto rano ujutru i ostalo mi je u sećanju da je to jedna od poslednje tri prašume u Evropi (takav je tada bio podatak, kasnije nisam proveravala). Takođe, u sećanju je bio urezan „zvuk“ tišine – nikada ni pre ni posle toga nisam čula tišinu, osim na tom prelepom jezeru. Mogli ste čuti šapat osobe koja je mnogo, mnogo daleko od vas.