Manastir Grnčarica

Manastir Grnčarica
 
Rano jutro, sveže ali sunčano dovelo nas je do manastirskih vrata ove tople, gostoljubive manastirske porodice. Rešili smo da poslušamo savet jednog mudrog monaha i da od sada, pre nego što uđemo u bilo koji manastir, crkvu, pročitamo makar tropar svetitelju kome je posvećen hram a ako možemo, i molitvu. Na taj način ćemo, shvatili smo, sigurno dobiti ono što nam je u tom trenutku potrebno, čak iako mi tako ne mislimo. 

Kao pčelice, monahinje su išle svojim poslom a jedna od njih došla je do nas da nam otvori crkvu. Već u lepim godinama, popela se lagano, nogu pred nogu, uz stepenice i mirno sedela u crkvi dok smo se mi molili, celivali ikone, razgledali.. U kasnijem razgovoru sa njom, pomenula je prethodnog duhovnika ovog manastira, oca Pavla, koji se upokojio 2000. godine. Čudesan monah je bio… Njegov grob nalazi se uz samu crkvu. Iz jedne divne knjige koju je pripremio shi-arhimandrit Gavrilo, prvo iguman a zatim duhovnik manastira Raletinac a koji se nalazi na nekih 30 kilometara udaljenosti od Grnčarice, saznali smo da su njih dvojica bili vrlo bliski, međusobno ali i sa ocem Avvom Justinom Ćelijskim i Vladikom Nikolajem Velimirovićem. Koliko puno svetosti u tako malom broju ljudi. Mora da su sijali božanskom svetlošću. Sigurno su je izlivali na sve oko sebe jer i danas, rekli bismo, vidimo taj odsjaj u očima monahinja sa kojima smo razgovarali a koje su živele uz oca Pavla i oca Gavrila. 

Posetili smo i kapelicu koja je posvećena Svetom Đorđu. Pitali smo je za izvor lekovite vode za koji smo čuli da se nalazi u blizini manastira. Pokazala nam je put i na naše pitanje – koliko ima do izvora – odgovorila – Sto stepenika :) Dala nam je i balon da sipamo vodu jer smo mi imali samo flašicu. - Uzmite, nosite – rekla je, dolaze ljudi iz inostranstva po nju. Nekom pomogne, neko se isceli, sve po volji Božijoj – rekla je. - Nosite krst, to je sila najveća, dodala je brižno. 
Sišli smo do izvora koji je posvećen Svetoj Petki, koja se tu javila nekom čoveku, jednog dana, neke nepoznate godine, kako nam je ispričala blaga monahinja. Možda zbog divljenja prema njoj i zbog ljubavi prema Svetoj Petki, snažno smo osećali prisustvo ove svetiteljke. Nije nam prvi put da idemo na izvor za koji čujemo da iz njega teče sveta voda ali ovde smo se sa velikim strahopoštovanjem približavali Izvoru. Bogata šuma kojom je izvor okružen, odvajala nas je i fizički od celog sveta i sadašnjeg vremena. Jarko žuto lišće, kao zlato, presijavalo se na jutarnjem suncu, šušteći pod našim nogama. Vetar je bio blag, tek toliko da zatalasa vazduh i prepusti gravitaciji preostalo lišće sa grana. Prigušen žubor svete vode dopirao je iz podnožja šumarka. Voda je bila ledena. I veoma pitka. Vratili smo se lagano do manastira, uz onih sto stepenika :) Pored nas je prošla jedna, čini nam se, još starija monahinja, noseći dve kante. Ponudili smo pomoć ali ona je odbila uz vedri smešak, kao da nosi perca i rekla – Ne, ne, pa i tebi je teško :) Slatke, mile, vedre monahinje, veoma snažne i nesalomivog duha! One mlađe, ništa manje vredne, ništa manje radosne, takođe su neprekidno radile, zaustavljajući se samo radi molitve u crkvi ili radi gostoprimstva. 

Rastali smo se sa željom da molimo Gospoda jedni za druge i sa nadom da ćemo se videti u proleće. 
Ostavili smo ih da i dalje vredno rade. Mirisao je kupus, koke i guske su se rastrčale po svom dvorištu, psi čuvari su nas pozdravljali. Njihov lavež mešao se sa cvrkutom senica koje su vredno tražile doručak. Sunce je već bilo visoko na nebu kada smo krenuli. Živeli smo dva sata, pomislila sam, to je bio najjači utisak koji smo poneli. Tu smo osetili život u svojoj lepoti i težini. Čuli smo zvuke života, kao kad čujemo dečju graju koja se igraju ispred zgrade, slična radost vladala je na oba mesta :) 
 
 
Manastir je po predanju najverovatnije zadužbina kralja Dragutina sa kraja 13.og i početka 14.og veka. Pisani trag ukazuje na postojanje manastira u 16.om veku. Hram je posvećen Svetom Nikolaju Miriklijskom (Svetom Nikoli) a kapelica je posvećena Svetom Velikomučeniku Georgiju (Đorđu) i pripada Eparhiji šumadijskoj a više informacija možete pronaći na zvaničnom sajtu Eparhije šumadijske 
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/ 
 
 
Kontakt telefon: 034 865 197 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: novembar 2018. g. 
 
Kako smo mi išli do manastira Grnčarica: 
Auto-putem Beograd – Kragujevac, isključili smo se na isključenju Batočina. Manastir se nalazi u mestu Prnjavor. Posle nekih desetak kilometara, ispred kružnog toka nailazi se na putokaz za manastir Grnčaricu. Potrebno je na samom kružnom toku skrenuti na drugom isključenju – nema dodatnog putokaza pa se lako može pogrešiti. Na tom skretanju nalazi se ENMON (tako se prepoznaje pravo skretanje). Zatim se na sledećem raskršću skrene desno, prati se put možda jedan kilometar, zatim postoji putokaz da se skrene levo ka manastiru i selu Prnjavor još neka tri kilometra i stiže se do manastira. 
 
Okolina – u okolini manastira Grnčarice je, već nekoliko puta pomenut Kragujevac sa svojim mnogobrojnim manastirima i izletištima... Takođe, ovoga puta smo prošli kroz nekoliko sela u okolini Kragujevca i bilo smo podjednako oduševljeni i gostoljubivim ljudima i prirodom :)