Manastir Koporin

Manastir Koporin 
 
U nekom opuštenom razgovoru sa kolegama, čuli smo da je u manastiru Koporin velika svetinja i da bismo svakako morali da odemo tamo.. Kažu – veoma pomaže kod raznih nevolja.. O tom manastiru nismo ništa znali, kao, uostalom, ni o većini naših manastira. Sasvim slučajno sam (da li?) dolazila do skromnih informacija ali to je bilo dovoljno da nas pokrene, da poželimo da odemo. Što bi naš narod rekao, sa Bogom svugde, bez Boga ni preko praga.. Uvek se pre polaska pomolimo Bogu, najčešće prvo pozovemo manastir da dobijemo blagoslov za dolazak (raspitamo se o vremenu kada je najzgodnije da dođemo, da ih ne bismo remetili previše) ali je, skoro svaki odlazak u manastir, bar za nas, često praćen dodatnim poteškoćama sve dok ne stignemo do manastira – onda nestanu, kao što nestane magla kada se pojavi jutarnje sunce. Tako je bar bilo do sada.
Jedne nedelje smo se uputili, zajedno sa prijateljima, ka manastiru Koporin u kome počivaju, u crkvi, netruležne mošti Svetog despota Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara. Mnogo volim stare crkve, spominjala sam već da prosto imam želju da obgrlim zidove, da naslonim glavu na prohujala vremena, da oslušnem viševekovne molitve koje je svaki kamen upijao, iako je jasno, naravno, da su manastiri obnavljani u skorija vremena.. Manastir je, jednom rečju, prelep. Kao i u većini njih, odmah vas oduševi urednost, cveće, podšišana trava, ni mrva haosa, nereda, prljavštine, samo one prirodne divne paučine koja se ponegde provlači, tek da naglasi da dugo nije bilo kiše… Ušli smo odmah u crkvu koja je odisala duhom prošlih vremena, mogli ste da osetite njenu vremenost, utisak je utoliko jači što još uvek postoje prvobitne freske. Stali smo sa desne strane crkve i dugo se molili ispred kovčega u kome počivaju mošti Svetog despota. Bilo je nekoliko posetilaca i nekih poznanika oca - duhovnika koji je sedeo u letnjem venjku i razgovarao sa njima, ljubazno nam dozvolivši da fotografišemo (dobili smo blagoslov, tako su nas poučili da je pravilno da se zatraži i dobije ili ne blagoslov). Desno od crkve, čim izađete iz dvorišta (iako ste i dalje na manastirskom imanju) nalaze se razne životinje o kojima brinu vredne monahinje, slike su kao iz prošlih vremena – zastane vam dah od mira kojim labud plovi po jezercetu, od koka koje se lagano šetaju dvorištem potpuno nezainteresovane za okolinu. Svako sklonište za životinje je uređeno sa toliko ljubavi, kao, uostalom, i ceo manastir, sve odiše tom ljubavlju i naročitom pažnjom – znam da je tako u većini manastira, ali ovaj se baš izdvaja po tome, mislim da je na prvom mestu od svih koje smo do sada videli. Kao da Despot nadgleda i brine o svakoj travčici, ptičici, o svakom kamenu, grančici.. Bdi neprekidno i čeka nas, da mu ovakvi ludoglavi i neverni i grešni, potrčimo u naručje, da ga zamolimo za pomoć a on je već ima spremnu za nas – samo nas ta nečista srca drže na udaljenosti od pomoći. A kako da očistim svoje srce? Ovde, čini mi se, kad bih provela neko vreme, sve mi se čini da bi crne misli i problemi nestali, nestaju čak i za tih par sati, ali kad pomislim na svakodnevnicu u mom, inače, voljenom gradu Beogradu, koji se takođe izmenio i raste u pravu metropolu sa svim manama (doduše i nekim prednostima) koje to donosi – osetim samo haos koji se polako ali sigurno uvukao u mene i ne dozvoljava mi da u potpunosti uživam u ovakvim trenucima. Molim Boga i Bogorodicu da nam svima pomognu, da iskorene svaku nemoć i bolest, svaki trag nevere iz mene, da bih u radosti mogla da priđem takvim svetinjama. 

Putićem pored labudova, spustili smo se do lekovitog izvora vode koja je, kako kaže narod, izuzetno čudotvorna i lekovita i da se daje i teškim bolesnicima. Nekako uvek kad idemo u manastir zaboravimo da ponesemo veću flašu vode – čudo jedno kako ona druga strana vredno radi :-) Dan je bio vreo a voda ledena iako izvor (bunar) uopšte nije mnogo dubok. Kakva razlika u odnosu na našu "česmovaču" – ali to i ne treba porediti. Izvor se nalazi na početku šumice kroz koju protiče potok ili rečica, nismo sigurni, pa smo utabanom stazom malo krenuli da prošetamo. Debela hladovina i vlaga od potoka brzo su nas vratili jer su komarci bili nemilosrdni – ta Božja stvorenja, izgleda, toliko su nam se obradovala da su nas „pozdravila“ na sebi svojstven način – bockajući nas.. Ali čak ni to nije bilo tako strašno, više je smetalo njihovo zujanje oko glava pa je ta šetnja kroz vlažnu šumu (jer nismo bili adekvatno obučeni ni obuveni) ostavljena za neki drugi put, ako Bog da. 

Posedeli smo na klupama pored potoka neko vreme a onda se opet vratili milom Despotu i u njegovom dvorištu, sedeći u hladovini jednog drveta, tihovali i posmatrali nebo, šumu, udisali malo tog mira, znajući da nas od Despota deli samo jedan zid Crkve. Posetili smo manastirsku prodavnicu, kao i uvek, gde god postoji, kupili neki karakterističan proizvod koji prave monahinje, pomolili se i u kapeli posvećenoj Rođenju Presvete Bogorodice, za nas privatno, značajan dan koji uvek razlije neku dublju milinu u duši. Nikako nismo mogli da se nateramo da krenemo iz ove oaze duhovnosti. Znam da za mnoge manastire može to da se kaže i verovatno sam za još neke tako osetila i napisala ali ovde je taj utisak bio najjači. Bezbroj puta sam skoro utrčavala u crkvu i naslanjala glavu na kovčeg, prosto sam osećala očinsku ljubav.. Možda će nekima to biti smešno, ali nema veze. 
Žao mi je što nam (lično) često fali malo hrabrosti i slobode da pitamo monahe ili monahinje da nam očitaju molitvu za zdravlje ili da ih pitamo za neki savet.. I stalno imam taj osećaj da im nešto remetimo, neki njihov ustaljen ritam života, mira, molitve, rada, odmora… Zato ponekad zavidim (iako znam da to nikako ne bih smela) onim ljudima koji u manastir dođu sa nekom preporukom, poznanstvom ili tome slično.. Njima su neka vrata otvorenija ili sam ja to tako (ljubomorno) doživela. Ali bez obzira na to, vrata ove manastirske crkve, kovčeg sa moštima Svetog despota Stefana Lazarevića, širom su otvorena za sve one koji žele da mu se pomole a on će uslišiti ili ne, po veri našoj i volji Božijoj.  
Htela bih da dodam da smo čitali da je u ovom manastiru živeo divan monah, otac Sava, da je mnogima čitao molitve za zdravlje, svako spasenje ali i za porod bračnim parovima, venčanim u crkvi. Monahinje kažu da je mnogo slučajeva zabeleženo da je su molitve oca Save uslišene. Kažu da je imao divne plave oči i da je zračio ljubavlju. Ne znam kada se upokojio, shvatili smo da je to bilo u ovo naše, skorije vreme, ali žao mi je što nismo ranije znali za njega i došli po pomoć, žao mi je što je sve manje takvih ljudi, žao mi je što tek sada otkrivam sve blagodati života u veri, žao mi je što još uvek vrludam tim putem i nemam čvrstu veru. Ali imam nadu, veliku nadu da će i naše molitve biti uslišene. 
 
Manastir je iz XIV veka sa crkvom koja je posvećena Svetom Stefanu, pripada braničevskoj eparhiji a više informacija možete pronaći na sajtu Vikipedije, nismo uspeli da pronađemo podatke o ovom manastiru na zvaničnom sajtu ove eparhije:  
https://sr.wikipedia.org/sr... 

Kontakt telefon: 026 522 173 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: 2016. 
 
Kako smo mi išli do manastira Koporin: 
Za pravo čudo, jednostavno :-) Iz Beograda, auto-putem ka Nišu, nekih stotinak kilometara i isključili se kod Velike Plane. Odmah postoji putokaz za manastir Koporin, pratite ga i posle nekih 8 km nalazite se ispored ulaza u manastir, sve je dobro obeleženo. 

U okolini je sigurno dosta lepih mesta ali mi nismo bili u mogućnosti da ih obiđemo, videli smo putokaz ka manastiru Pokajnica – crkvi brvnari u kojoj smo jednom jako davno bili pa sada ne možemo pisati o njoj ali sigurno je vredi posetiti.