Duša Srbije

Manastir Blagoveštenje - Rudničko     Jednog toplog letnjeg dana, uputili smo se u manastir Blagoveštenje Rudničko. A zašto baš tamo – pa, zbog toga što sam tražeći nešto po internetu naišla na divnog oca Serafima koji je svojim dečjim osmehom i toplim očima ulivao - ne želju već potrebu da odemo i da ga upoznamo. I tako smo krenuli.. Manastir se nalazi u podnožju Rudnika, u blizini mesta Stragari. Ima putokaza ali bez pomoći prirodnih dži-pi-es satelita (pravih ljudi) teže ćete se snaći, zato – pitajte. Mi smo primetili da su ljudi, u svim delovima Srbije gde smo se zatekli, vrlo spremni da pomognu, razgovorni su, željni da vas upute i da vam što bolje objasne. U Beogradu sam skoro zaboravila iskreno da razgovaram sa ljudima, nekako prebrzo mi pobegne dan, malo kvalitetnih stvari uradim. A čim krenemo van grada, dan pokaže svoju punoću i tih nekih 10-15ak sati koliko provedemo van kuće, baš aktivno proživimo, nemamo osećaj da smo minut propustili.   Lepim putem (misleći na ok

Манастир Пустиња   „Ко није видео Свету Гору, нека дође и види Пустињу“ – ово су речи светог Аве Јустина. Зар иза ових речи могу нешто лепше да додам о овом манастиру… Сигурно не. Нешто размишљам - можда би најбоље било да овде станем и не пишем ништа више.   Али речи теку из срца, незаустављиво. Утисак ванвременски. Осећај неземаљски. Поглед у средњевековну средину. Висина околних стена, брда, планина, стрме литице наспрам плитке али широке Јабланице која лагано тече, постављају нас у неки једноцифрени век. Не знам зашто. Не разумем у потпуности како смо обиласком овог малог манастира, прошетали кроз бар десетак векова. Седећи на малом пању испред старе цркве, на чијем спољном зиду још увек стоји стара фреска Богомајке са Исусом, уопште се не бисмо изненадили да се иза ћошка појавио неки ратник са давнашњим оклопом. Старије монахиње у радној монашкој одећи, која је од сунца и употребе постала скоро сива, потпуно су се уклапале у кадар прохујалих времена. Тако стваран

Manastir Divostin   Neobično je to što se ovaj manastir nalazi uz sam put koji vodi od Kragujevca ka Gornjem Milanovcu. Još neobičnije što, kada se nađete u manastirskom dvorištu, ta blizina puta potpuno nestaje iako dvorište nije ni veliko ni široko. Možda samo volim da u svemu vidim čudesnu Božiju ruku ali osećaj je zaista bio takav. Sa leve strane uzdizala se lepa, bela crkva, oslikana u novije vreme. Saznali smo da su u temelje crkve ugrađene mošti postradalih monahinja i stanovništva okolnih sela. U crkvi se nalazi grobno mesto nepoznatog „bogougodnog čoveka“, kako su nam rekli, koji narod odavno posećuje i nad kojim se čitaju molitve za isceljenje od raznih bolesti.  Naš glavni motiv za dolazak u ovaj manastir bio je nadaleko poznat, čudotvoran izvor svete vode, poznat u narodu pod nazivom „Svetinja“. Mnogo ljudi sa svih strana dolazi i uzima ovu vodu za piće i umivanje. Kaže narod da dugo može da stoji a da se ne pokvari. I mi smo požurili ka izvoru jer je već bilo kasno po