Manastir Blagoveštenje Rudničko

Manastir Blagoveštenje - Rudničko 
 
Jednog toplog letnjeg dana, uputili smo se u manastir Blagoveštenje Rudničko. A zašto baš tamo – pa, zbog toga što sam tražeći nešto po internetu naišla na divnog oca Serafima koji je svojim dečjim osmehom i toplim očima ulivao - ne želju već potrebu da odemo i da ga upoznamo. I tako smo krenuli.. Manastir se nalazi u podnožju Rudnika, u blizini mesta Stragari. Ima putokaza ali bez pomoći prirodnih dži-pi-es satelita (pravih ljudi) teže ćete se snaći, zato – pitajte. Mi smo primetili da su ljudi, u svim delovima Srbije gde smo se zatekli, vrlo spremni da pomognu, razgovorni su, željni da vas upute i da vam što bolje objasne. U Beogradu sam skoro zaboravila iskreno da razgovaram sa ljudima, nekako prebrzo mi pobegne dan, malo kvalitetnih stvari uradim. A čim krenemo van grada, dan pokaže svoju punoću i tih nekih 10-15ak sati koliko provedemo van kuće, baš aktivno proživimo, nemamo osećaj da smo minut propustili.  
Lepim putem (misleći na okolinu) ali dosta lošim asfaltom, koji su tog celog leta (2016.) pa do kasne jeseni neprekidno radili vredni putari, putem koji se sve više sužavao kako smo prilazili manastiru, dođosmo do ulazne kapije. Pitali smo ljude koji su se tu zatekli i uputiše nas u konak u kom je, u svojoj sobi, primao otac Serafim, tako nežan, tako blag, sede brade i kose ali mladalačkih pokreta, reči, misli i detinjeg osmeha a ljubav, Gospode Bože, pa iz tog čoveka zrači samo čista ljubav! Žao mi je što moj rečnik nije doboljno bogat da vam dovoljno tačno dočara tu njegovu posebnost, blagost i dobrotu. 
Moj muž i ja smo došli da nam neko, tako čistog srca, pročita molitvu za zdravlje sa kojim već toliko godina imam raznih problema. Taman jedan problem, uz Božju pomoć rešimo, drugi se pojavi i tako.. Bili smo u trpezariji konaka, gde smo seli da sačekamo da grupa žena iz nekog drugog grada, koja je pre nas došla, završi razgovor sa ocem Serafimom, reč po reč, započeli smo razgovor sa njima i od njih saznali da tu redovno dolaze kod oca na ispovest.. Nismo ni znali da i to može. Kada smo mi došli na red, zamolili smo oca da nam očita molitvu za zdravlje. „Mili moji, priđite“.. Eh, koliko topline u tim rečima, ne mogu vam opisati, valjalo bi ih čuti uživo iako emisija gospodina Velje Pavlovića „Duhovnici“ (ima je na „youtube-u“) delimično otkriva divnu dušu ovog monaha, tek kad ga lično upoznate ostanete zaprepašćeni njegovom srdačnošću i toplinom. Malo smo porazgovarali, očitao nam je molitvu i dogovorili smo se da sledeći put dođemo kod njega na ispovest – Mili moji, rekao je, da mi opet budete lepi, čisti kao golubice bele… - nije potrebno da kažem da smo se već tog trenutka, iako bez ispovesti, već osećali čistiji i bliži Bogu.  
Otac ispoveda samo određenim danima, mislim, utorkom i četvrtkom, najbolje je da se prvo pozove telefonom, ukoliko poželite da odete. 
Mi jesmo.. I, iako smo se dogovorili da dođemo jednog kasnog popodneva, jer nikako nismo mogli ranije da dođemo, bilo nam je dodatno neprijatno što sad, na kraju dana, iscrpljen, ide i nas da ispoveda.. Ali njegova radost što smo tu, svu brigu je razvejala. Ponekad bi nas prekinuo zvuk njegovog mobilnog – ljudi su ga neprekidno zvali... Ali to uopšte nije smetalo, naprotiv, čak mi je činilo atmosferu tako prijatnom, toplom, prijateljskom. On se uopšte nije uzrujavao, prosto bi zamolio sagovornika da pozove malo kasnije jer sada ispoveda. Kad smo završili, dao nam je broj telefona, sav srećan objašnjavajući da je ime dobio po Svetom Serafimu Sarovskom, i rekao da ga slobodno pozovemo uveče između devet i deset ako imamo neku muku, da se pomoli za nas…  Pošto je naše ispovedanje već zašlo dobrano u noć (već je bilo oko 21h), u trpezariji nije više bilo nikog. Ja sam sedela u ćošku i još potrešena sopstvenom ispovešću, tiho plakala dok je moj muž bio kod oca, na ispovesti. Odjednom su ušla dva čoveka koji su došli da ostanu par dana, da nešto pomognu oko manastira. Ljudi me pogledaše, uđe i neka monahinja, meni posta neprijatno pa se malo umirih a jedan od njih mi reče: „Ma samo plači, dete, neka, isplači se ali samo da znaš – na pravom si mestu“.. Gledala sam ga u čudu, zahvaljujući se, jer on nije znao ni moje muke ni zašto sam tu gde sam.. Naveo je još neki primer o kome ne bih sada... Sa zida nas je, činilo mi se, blagonaklono posmatrala ikona Bogorodice Čenstohovskaje... Do tada za tu ikonu Bogorodice nikada nisam ni čula niti sam ikada videla kako izgleda ta ikona. Celivali smo ikonu, pomolili se Bogorodici, zahvalili se svima i kroz noć krenuli za Beograd.  
Sa ocem smo se čuli nekoliko puta od letos, uvek sa molbom da se pomoli za nas, tačnije, za mene… Ovog proleća (2017) opet smo išli kod njega i što češće idemo, sve više imamo želju da ponovo odemo.  
Posetili smo i izvor sa lekovitom vodom, prošetali malo šumskim puteljkom uz Blagoveštensku rečicu i vratili se u malenu manastirsku crkvu koja, kao i većina starih manastira, odiše viševekovnim molitvama, spokojem i mirom. Tu smo osetili bliskost svemu dobrom, monahinje i mlade i stare, bile su vedre i ljubazne, potpuno prirodne. Sve one, zajedno sa ocem Serafimom, čine da ovo mesto odiše ljubavlju, dobrotom i dobrodošlicom. 
Za kraj moram da napomenem, u ovom manastiru smo kupili teglicu meda (pošto nemaju mnogo, možete uzeti samo po jednu teglu) najukusnijeg meda koji smo ikada probali – možda zbog borovih i hrastovih šuma koje okružuju manastir, možda zbog bistre rečice koja tuda protiče ili, kako mi verujemo, zbog svega zajedno, zbog dobrih i vrednih monahinja i zbog tako velikog i dobrog čoveka, monaha i duhovnika, zbog njegove ljubavi i velike blagosti i nežnosti koju ne štedeći deli svima – divni otac Serafim! 
 
DODATAK: Nažalost, 2017. godine, mislim krajem leta, početkom jeseni, otac Serafim je doživeo saobraćajnu nesreću (pisano je u novinama o tome). Povređen je ali se, hvala milom Bogu, lagano oporavlja. Često zovemo manastir samo da proverimo kako je. Od skoro je počeo ponovo da prima posetioce ali na kratko samo, mislim da, za sada, ne vrši ispovest (proleće 2018. g.). Nadamo se da ćemo uskoro otići da ga posetimo.

Manastir je iz 1400. godine, sa crkvom koja je posvećena Svetim Blagovestima i pripada Eparhiji šumadijskoj. Više informacija možete pronaći na zvaničnom sajtu Eparhije šumadijske:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs

Kontakt telefon: 034 522 271 

Period kada smo mi posetili ovaj manastir: od 2016. redovno i dalje, ako Bog da.. 

Kako smo mi išli do manastira Blagoveštenje Rudničko: išli smo auto-putem iz Beograda do skretanja za Mladenovac i Topolu. Dalje smo išli pored Donje Šatornje, ka mestu Stragari, tu smo pitali ljude koji su nas uputili ka manastiru za koji u tom delu postoji i putokaz. 
 
U okolini je divna planina Rudnik koju svakako treba posetiti, ukoliko ste u mogućnosti. Takođe, u neposrednoj blizini manastira Blagoveštenje Rudničko, nalaze se i manastiri Voljavča i Petkovica, koje, za sada, nismo posetili, ali želeli bismo, ako Bog da.