Manastir Žiča

Manastir Žiča 
 
Bila jednom tri brata. Dvojica od njih, dogovore se da presele deo nebeskog raja na zemlju… Kao bajka koja se priča deci za laku i lepu noć, tako se bajkovita Žiča ušuškala, kao dete, u prostor između prošlosti, sadašnjosti i večnosti. Čini mi se, postojaće i van vremena.  
Za većinu manastira, ktitori su poznati ali u Žiči skoro da smo mogli da čujemo razgovor Svetog Save sa svojim bratom Stefanom Prvovenčanim, o izgradnji i uređenju ovog manastira. Ktitorstvo je ovde nekako opipljivo, kao da nikada nisu ni odlazili odatle, kao da će se svakog trenutka vratiti da nastave obnovu.. Deo njihovih duša utkan je u božanstvenu Crkvu posvećenu Hristu Spasitelju. U njoj su naši Nemanjići krunisani. U njoj je najviše vremena provodio Sveti Sava.  Priča kaže da se naziva još „sedmovrata Žiča“ zato što je rečeno da će se, posle Stefana Prvovenčanog, u Žiči krunisati još šest kraljeva i za svakoga od njih biće otvorena po jedna vrata a zatim zazidana. U samoj crkvi mogu se videti freske još iz vremena Svetog Save i Stefana Prvovenčanog a većina ostalih freski je iz četrnaestog veka. 

Na zvaničnom sajtu manastira stoji da su Žiči darovane mošti svih apostola, čestice Časnog krsta, pojasa Bogomajke, čestice desne ruke Jovana Krstitelja… Nismo uspeli da saznamo da li su još uvek u manastiru. Ako i nisu, kao da jesu. Na samom ulazu u crkvu čovek zadrhti. Veličanstveno je biti tu.  
Okružen bujnim zelenilom i pokošenom travom, mekom, nežnom, osunčano-zelenom, bdi Crveni manastir. Crven na radost, na Vaskrsenje! Žiču zovu majkom svih srpskih crkava. Mi smo se potpuno složili. Srce Srbije. Ogroman manastirski kompleks, najveći koji smo do sada videli, uzdiže se ponosno na malom uzvišenju pored samog puta. Više od osam vekova dočekuje, prima i ispraća. I vernike i one koji to nisu. Zidan, rušen, obnavljan, pa tako više puta.  
Žiča, skinuta sa nebesa, postavljena u međuvremenu i međuprostoru… Kao da smo hodali kroz istoriju, kroz veronauku, kroz večnost.  

U Žiči, u kućici kraj manastirskog groblja, svoje poslednje dane živeo je i čuveni monah Kalist. Preminuo je u svojoj 95.oj godini, mirno, sa osmehom, okružen monaštvom i svetovnim ljudima. Nismo propustili da obiđemo njegov skromni grob. Na vrhu brda, pogleda uprtog u Nebo i u Srbiju, čuva Žiču i dobri monah Kalist. Oprostili smo se i krenuli. 
Na istočnoj kapiji manastira Žiča, stoji natpis: „Ne boj se, samo veruj“ – večne Hristove reči, smiruju strah, stišavaju buru, daju nadu… Ako ovako izgleda zemljski raj, kakav je tek nebeski… 
 
Manastir je iz 12. veka sa hramom koji je posvećen Hristu Spasu, pripada Eparhiji žičkoj a više informacija možete pronaći na zvaničnom sajtu ovog manastira: 
 
http://zica.org.rs/ 
 
Kontakt telefon: 036 58 16 817 

Vreme kada smo mi posetili ovaj manastir: oktobar 2018. g. 
 
Kako smo mi išli do manastira Žiča: 
Auto-putem Beograd – Kragujevac, isključili smo se kod Batočine i nastavili putem ka Kragujevcu a zatim ka Kraljevu, prateći putokaz za manastir Žiču. Skoro da nije moguće pogrešiti. Putokazi na putu su precizni a oni u srcu kristalno jasni – kao kad dete radosno hrli majci u zagrljaj… 
 
 
Okolina – u blizini je Kraljevo, Vrnjačka banja, Mataruška banja ali za nas, taj dan je bio odvojen samo za Žiču i Studenicu. Da smo mogli, ostali bismo još. Blago ljudima koji žive u mestu Žiča, na samom izvorištu naše crkve, na korak od dodira freski koje je dodirivao i Sveti Sava... Kakva blagodat!