Duša Srbije

Manastir Vitovnica Kada sam prvi put čula za oca Tadeja iz manastira Vitovnica, on je bio živ a ja mlada i ne baš živa u duhovnom smislu   :(   Ah, koliko mi je sada žao što ga nisam tada upoznala.. Ali, tu ništa ne mogu da promenim. Prošlo je mnogo godina kada su mi ponovo u ruke došle njegove pouke – prvo sam naišla na jednu knjigu pa sam pretražila ceo grad ne bih li pronašla i ostale. Tada je to bilo dosta teško. Internet nije bio tako „snabdeven“ ni dostupan većini prosečnih ljudi, pa ni meni te su mi knjige utoliko više značile. A i volim knjige. Baš.   Naša poseta ovom manastiru usledila je kao direktna želja da se pomolimo na grobu oca Tadeja, da vidimo tu baštu u kojoj je on često provodio vreme sa mnogobrojnim gostima, da osetimo makar malo od te njegove, verujemo, večno žive dobrote, ljubavi, jednostavnosti i neverovatno izraženog milosrđa. Bar tako smo ga mi doživeli.   Bio je varljivi, kasno-prolećni dan, suncem okupan i mi se uputismo sa velikom radošću ka toj sveti

Manastir Ćirilovac Eh, dok muka ne pritisne, ni ja nisam pritiskala toliko u želji da ozdravim. Nažalost, kao i većina, čim mi malo bude bolje, počnem da zaboravljam šta me je sve i dovelo do problema, počnem da preskačem lekove (i zvanične i nezvanične) za koje provereno znam da su mi pomogli i tako… Često pomislim - kad bi bar postojao, za mene, drugi ali lakši način da se trgnem. Jedne večeri, posle potoka samosažaljevajućih suza, sela sam za računar i otkrila oca Joila za koga sam jednom slučajno čula ali niko ništa ranije nije hteo da priča o njemu mada „youtube“ sadrži dosta njegovih govora. Tada nisam dalje ništa istraživala sve do ove večeri kada sam zamolila gospodina Google-a :) da mi, kao po običaju, pomogne u jednom delu traganja.    Putovanja mi nikako nisu prijala (zbog zdravstvenih problema) ali sada smo se preko noći odlučili da krenemo put crnogorskog manastira Ćirilovac, kod oca. Tome je doprineo i putopisni tekst o odlasku u taj manastir, koji je objavljen na

Manastir Grnčarica   Rano jutro, sveže ali sunčano dovelo nas je do manastirskih vrata ove tople, gostoljubive manastirske porodice. Rešili smo da poslušamo savet jednog mudrog monaha i da od sada, pre nego što uđemo u bilo koji manastir, crkvu, pročitamo makar tropar svetitelju kome je posvećen hram a ako možemo, i molitvu. Na taj način ćemo, shvatili smo, sigurno dobiti ono što nam je u tom trenutku potrebno, čak iako mi tako ne mislimo.  Kao pčelice, monahinje su išle svojim poslom a jedna od njih došla je do nas da nam otvori crkvu. Već u lepim godinama, popela se lagano, nogu pred nogu, uz stepenice i mirno sedela u crkvi dok smo se mi molili, celivali ikone, razgledali.. U kasnijem razgovoru sa njom, pomenula je prethodnog duhovnika ovog manastira, oca Pavla, koji se upokojio 2000. godine. Čudesan monah je bio… Njegov grob nalazi se uz samu crkvu. Iz jedne divne knjige koju je pripremio shi-arhimandrit Gavrilo, prvo iguman a zatim duhovnik manastira Raletinac a koji se nalaz